Studirajući u Novom Sadu dobijala sam jednom mjesečno torbu hrane iz rodnog grada. Čekajući bus na dolaznom peronu, koji je najčešće kasnio, primjetim par (momak i djevojka) koji pri dolasku svakog busa prilaze prtljažniku zajedno sa putnicima tog busa. Sledeći put opet taj momak zajedno sa drugim momkom prilaze svakom busu. Kad je stigao bus koji sam čekala, priđem da uzmem svoju torbu. Ispred mene je bila cura sa rusakom na leđima, a pored mene dotični momci koji bez srama i straha otvaraju rusak i vade njen novčanik. Od straha povišenim tonom im se obratim i nju upozorim da joj pokušavaju ukrasti novčanik. Otišli su sa perona pokrivajući glave kapuljačama, a meni su noge klecale do taksi stajališta. I danas mi je drago što sam tako postupila, ipak je djevojka sačuvala studentski džeparac koji su roditelji mukotrpno zaradili.
Muž i ja dolazimo iz inostranstva za dva meseca i kao uzećemo svakom po sitnicu. Njegova sestra odmah počela da kuka nema torbu, treba joj torba rekoh ajde može, poslala koju torbu želi, torba 600$. Kaže muž, može pošalji novac pa ću ti je kupiti i staviću ti moj poklon unutra.
Najboljoj drugarici sam iskeširala 5000e na ruke da sebi kupi auto znajući koliko se zlopatila sa starim, a ispala joj super prilika za skoro novo. Neko bi reko da sam nenormalna itd, a meni ne da je toplo oko srca i drago i opet joj se za sve ne mogu odužiti do kraja života. Muž se nešto nećkao, a ja si mislim pokrij se ušima i ćuti čoveče. Prethodne dve godine sam prolazila kroz najteže bolesti, bila mi je podrška u svakom smislu. Skoro godinu dana sam morala u bolnicu, muž se pogubio pa doživeo saobraćajku i isto u bolnici bio... Deca nam na nigde ali ona i njen suprug su sve uradili u tih dve godine da pored njihovo dvoje zbrinu i naše dvoje, da ih othrane, vaspitaju i školuju. Babe i dede bile pomogle otišle, a drugarica bila i mama i učitelj i čistačica i sve. Kada sam bila kritično ona mi je rekla ne brini mila moja, imaće tvoji uvek majku u meni, a ti gledaj sebe da izvučeš. Nekom smešne reči al mene su tako održale i ne postoji ništa što ne bih učinila za nju i njenu porodicu.
Ostavila sam dečka kad sam otkrila da ide psihijatru, mislila sam da me vara, i pratila sam ga i ide kod psihijatra. Ne želim biti sa ludakom.
Pre neko veče je muž otišao na put i ja sam ga malo kasnije zvala na video poziv da vidim gde je i šta radi. Naša šestomesečna beba je odmah krenula mnogo da plače kad je čula tatu, a i on se pošteno isplakao. To je bio prvi put da sam ga videla takvog, jer on uvek sve okrene na pozitivu ma koliko da je teška situacija. Ja sam se smejala pokušavajući da ih smirim oboje, ali sve vreme mi je knedla bila u grlu. Kad sam uspavala bebu, celu noć sam preplakala i od sreće i od tuge istovremeno. Mene je otac napustio kao bebu i nikada nisam spoznala šta je očeva ljubav. Sada sam najispunjenija žena na svetu pored takvog muža i oca mog deteta. Uvek kada ga gledam šta sve radi sa bebom, budem presrećna što moja beba ima takvog tatu, a sa druge strane, lečim ono dete u sebi koje to nikada nije imalo. Najbolji si tata na svetu!!❤️
Moj otac i komšija najbolji su prijatelji od '95 godine, kada se on doselio u kuću do naše kao izbeglica. Iza njih su i godine krvničkog rada da bi obezbedili bolji život. Usporili su malo tek kada ih je Korona "opomenula" da je život prolazna kategorija.
A opomenula je i mene da shvatim da ništa nisu proživeli i da su samo jurili i radili. Zato sam im ove sezone kupila sezonske karte za košarkaše čiji smo vatreni navijači. Iako smo od Beograda udaljeni 2.5 sata vožnje, nisu propustili ni jednu ovosezonsku utakmicu. Nije im teško da voze do Bg, doduše menjaju se u vožnji. Danima posle meča pričaju o utakmici a onda se dva dana pred naredni meč pripremaju i raduju kao mala deca. Ta radost, uzbuđenje, sreća ...kao kada dete dobije čokoladu. Znaju sve pesme napamet, koreografiju...ma neverovatni su.
Tako malo sam im dala a tako im puno znači. Vratili su se u momačke dane i ja sam neverovatno srećna što konačno malo i uživaju.
A karte će dobiti i sledeće sezone.
Prespavao prvi put dečko kod mene, ustali ujutru, ja ga zamolim da spremi kajganu dok se ja istuširam, kaže ne može. Pitam zašto, kaže ne ume. Ne umeš da ispržiš jaje sa 31 godinom?! Kako prežive ovi ljudi toliko? Treba svi da lovimo životinje kao pre; ne umeš da uloviš - umri od gladi. Nesposobnjakovići!
Ljudi, sutra idem na razgovor na posao i 90% sam sigurna da ću biti primljena. Godinama sam stajala u mestu iz straha, sad konačno izlazim iz zone komfora. Znam da je za neke ovo smešno, ali za mene je korak ka boljem i kvalitetnijem životu, bez straha i anksionznosti. Poželite mi sreću.
Za mene su najjači ljudi na svetu oni roditelji koji čuvaju decu sa posebnim potrebama !! To je nadljudska snaga !!
Zgadi mi se cura kad mi šalje nesređene i čudne fotografije. Na primjer, tek je ustala, nema šminke, prljava kosa, bubuljice iskočile i ona se uslika i pošalje mi tu sliku. Svaki put se više i više hladim kad to uradi. Ne znam kako da joj to kažem, ali prosto nijedna osoba nije privlačna kad je totalno nesređena.